Onmitsukidō trening zona (Towa Ichikawa)

2. Ispit strpljenja

Naredni zadatak testirao je nešto što mi je uvek nedostajalo – strpljenje. „Pravi Onmitsukidō agent mora znati da čeka,“ rekao je Kurotaka, odvevši nas u gustu šumu. „Skrivanje je umetnost. Naučite da se stapate sa okolinom.“ Morali smo da ostanemo nepomični dok su instruktori patrolirali ispod nas, tražeći svaki znak naše prisutnosti. Stajala sam sakrivena u granama drveta, dok su mi mišići drhtali od napetosti. Čula sam glasove instruktora kako se približavaju i osećala hladan znoj kako klizi niz kičmu. Jedan od njih se zaustavio direktno ispod mog skloništa. Pokušala sam da usporim disanje, da postanem deo drveta. Kada su konačno otišli, osećaj olakšanja bio je neizreciv. Shvatila sam da nije strpljenje samo u čekanju, već i u poverenju da će trenutak za akciju doći.

3. Krv i preciznost

„Senka ne promašuje,“ rekao je Kurotaka, pružajući nam shurikene. Cilj je bio jasna tačka na drvetu, udaljena dvadeset metara. Povukla sam ruku unazad, usmeravajući svu pažnju na metu. Prvi pokušaj bio je razočaravajući – shuriken je promašio za nekoliko centimetara. Osetila sam Kurotakin ledeni pogled. „Još jednom.“ Ruka mi je zadrhtala dok sam ga pripremala za drugi pokušaj. Pogodila sam bliže centru, ali nisam bila zadovoljna. „Jedino savršenstvo je prihvatljivo,“ rekao je. Treći pokušaj bio je ključan – shuriken je zario u samu srž mete. Duboko sam udahnula, shvativši koliko preciznost zavisi od unutrašnjeg fokusa, a ne samo od fizičke snage. Nastavila sam treniram još nekoliko sati.

4. Hodanje po vodi

„Sposobnost kretanja bez tragova uključuje i vodu,“ rekao je Kurotaka, vodeći nas do mirnog jezera okruženog stenama. „Koristite svoje reiatsu da biste ostali na površini. Ako tonete, to znači da niste u balansu.“ Stavila sam stopalo na vodu, osećajući kako se energija iz mog tela širi u tihi talas. Prvi korak bio je nesiguran – voda me nije nosila kako sam očekivala. Sledeći trenutak završila sam u jezeru, potpuno mokra. Drugi put sam se fokusirala na disanje, pokušavajući da pronađem stabilnost. Kada sam konačno uspela da pređem na drugu stranu, pogledala sam iza sebe, shvatajući koliko je kontrola reiatsua presudna ne samo za preživljavanje, već i za dominaciju. Nastavila sam sa ovim treningom još nekoliko sati.

5. Skriveni neprijatelj

„Uvek postoji neko ko te prati,“ rekao je Kurotaka, dok smo stajali na ivici šume. Naš zadatak bio je da pronađemo instruktore koji su nas posmatrali, skriveni u senkama. Oslanjala sam se na svaki instinkt – šum lišća, nagli pokreti u perifernom vidu. Pretraživala sam svaki trag – otisak na zemlji, polomljenu grančicu. Kada sam konačno ugledala siluetu instruktora sakrivenu iza drveta, srce mi je zatreperilo od uzbuđenja. „Dobro,“ rekao je Kurotaka kada sam mu prijavila svoju otkriće. „Ali sledeći put budi brža.“ Naučila sam – neprijatelj nije uvek tamo gde ga očekuješ.

Jedan od najtežih zadataka bio je borba u potpunom mraku. „Osmišljeno je da ti pokažeš koliko si zavisna od svojih očiju,“ rekao je Kurotaka, zatvarajući vrata iza mene. Osećala sam kako hladni vazduh ispunjava prostoriju dok sam se pripremala. Prvi udarac došao je iz senke. Jedva sam ga izbegla, oslanjajući se na sluh i intuiciju. Ritam borbe bio je brutalan – svaki udarac testirao je moju snalažljivost. Na kraju, uspela sam da oborim protivnika na zemlju, ali ne bez posledica. Telo mi je bilo iscrpljeno, ali duh – jači. Kada sam izašla iz ove posebne tamnice kazali su mi da je prošlo čak 6 sati, i kako sam definitivno jedan od najgorih učenika do sada ali nisu mogli da izbrišu ukus moje pobede.

Kurotaka nam je pružio tri činije sa hranom. „Samo jedna je sigurna za jelo,“ rekao je, dok smo proučavali sadržaj ispred nas. Koristila sam miris, boju i logiku da bih prepoznala otrov. Ipak, prvi izbor bio je pogrešan. Srce mi je počelo ubrzano kucati dok mi je telo preplavila slabost. Lekari su brzo intervenisali, ali lekcija je bila jasna – oprez je ključ. Ovo sam ponovila još 238. puta i konačno 289. put sam odabrala pravu činiju. Lekcija je bila jasna.

„Metu nije uvek potrebno napasti,“ rekao je Kurotaka, pokazujući na drvo ispred nas. „Ponekad je važno znati kada treba ostati skriven.“ Naš zadatak bio je da provedemo ceo dan nepomični, posmatrajući okolinu i analizirajući kretanje „neprijatelja“ – drugih instruktora. Sedela sam u senci drveta, pokušavajući da se ne pomerim. Vetar je bio moj jedini pratilac, šapćući kroz krošnje. Kada je jedan od instruktora prošao na nekoliko koraka od mene, srce mi je zastalo, ali sam ostala mirna. Na kraju dana, Kurotaka je klimnuo glavom. „Dobar posao.“ Naučila sam da kontrola tela dolazi iz kontrole uma i onda sam samo mrtva umorna se vratila u svoju baraku. Stajala sam 18. sati u jedno mesto.

Jedna noć donela je novi izazov. „Vaš zadatak je da pronađete cilj pre svitanja,“ rekao je Kurotaka, pružajući nam opis mete – neuhvatljivi agent Onmitsukidō-a. Počela sam da pratim tragove u tami, koristeći svaki šapat vetra, svaki polomljen list. Bila je to igra mačke i miša, u kojoj su sekunde odlučivale. Kada sam konačno pronašla metu, sakrivenu iza kamenja, skočila sam na nju s odlučnošću. Osmeh na licu instruktora rekao mi je sve. „Brzo, ali sledeći put budi tiša,“ rekao je. Bio je svestan mojih koraka i akcija i u stvari on je pratio mene a ne ja njega. Proveo je poslednja 3 sata smejući se mom "uspehu".

Jednog dana, Kurotaka nam je pokazao grupu osumnjičenih. „Jedan od njih je izdajnik,“ rekao je, pružajući mi zapečaćeno pismo. „Tvoj zadatak je da doneseš odluku.“ Ispitivanjem sam pokušavala da procenim ko laže, ali svako od njih delovao je podjednako sumnjivo. Na kraju, odlučila sam se za jednog od njih, predata intuiciji. Kurotaka je klimnuo glavom, ali nije otkrio da li sam bila u pravu. „Sumnja je večiti saveznik,“ rekao je. Težina odluke ostala je sa mnom, podsećajući na cenu lojalnosti.

Kada nas je Kurotaka spojio u parove, zadatak je bio jasan – boriti se protiv instruktora kao tim. Moj partner bio je ozbiljan, ali brz. Kombinovali smo napade, koristeći svaki pokret da nadmudrimo protivnika. Naša prva borba završila je neuspehom – instruktori su nas lako nadigrali. Ali nismo odustali. Drugi pokušaj bio je bolji – naš napad bio je precizniji, a odbrana čvršća. Na kraju, uspeli smo da oborimo jednog instruktora, a Kurotaka je samo klimnuo glavom. „Dobar početak,“ rekao je. Shvatila sam da snaga Onmitsukidō-a nije u individualnim veštinama, već u zajedništvu.

„Agent mora znati kako da prikupi informacije,“ rekao je Kurotaka, pružajući nam spisak zadataka. Moj zadatak bio je da otkrijem informacije o jednom od instruktora, bez da me otkrije. Počela sam da posmatram njegove rutine, tragajući za slabostima. Pronašla sam trenutak kada je bio najnepažljiviji – dok je meditirao. Uspešno sam mu ukrala dokument iz torbe, ali ga je odmah primetio. Uhvatila sam se za srce, čekajući kaznu, ali se samo nasmešio. „Dobra intuicija, ali još uvek si previše bučna.“ Lekcija špijunaže bila je jedna od najzahtevnijih.

Završni test bio je sumrak mog treninga i zora novog poglavlja. Kurotaka nas je poveo u duboki kanjon, gde je simulirani neprijateljski kamp bio smešten među stene i šume. Njegov glas bio je hladan i precizan dok je objašnjavao zadatak. „Vaš cilj je infiltracija. Morate ući neopaženo, pronaći važan dokument i vratiti se. Jedna greška – i propali ste.“

Noć je bila mračna, bez meseca da obasja put. Skrivena u senkama, disala sam polako, učeći da postanem deo tame. Prvi izazov bio je stražar na ulazu. Posmatrala sam ga izdaleka, brojeći sekunde između njegovih koraka. Kada se okrenuo, provukla sam se kroz travu, tiha kao vetar. Njegov pogled prošao je preko mog skrovišta, ali nije me primetio. Srce mi je kucalo u grlu, ali sam nastavila dalje.

Unutar kampa, šatori su bili gusto raspoređeni, a svetlost baklji osvetljavala je put. Kretala sam se pažljivo, birajući rutu kroz najslabije osvetljene tačke. Kada sam pronašla šator sa dokumentom, unutra je bio još jedan stražar. Prikradala sam se iza njega, koristeći tehnike koje smo mesecima vežbali. Jedan brz udarac omamio ga je, a ja sam zgrabila dokument. Zvuk njegovog tela koje pada bio je tiši nego što sam očekivala.

Izlazak iz kampa bio je još teži. Stražari su postali oprezniji, kao da su osećali moju prisutnost. Na trenutak sam zastala iza stene, smirujući disanje. Jedan pogrešan korak mogao je sve uništiti. Kada sam konačno prešla granicu, videla sam Kurotaku kako me posmatra s ivice kanjona. Prišla sam mu, pružajući dokument. Klimnuo je glavom, njegov izraz lica suzdržano zadovoljan.

„Dobrodošla u senke,“ rekao je, a ja sam prvi put shvatila punu težinu tih reči.

owa Ichikawa, shinigami s neukrotivim duhom, pronašla je sudbinu koja ju je odvela daleko od očekivanog puta u Gotei 13. Kidnapovana iz bolnice i suočena sa kapetanom drugog odreda, Furuokijem Outokawom, Towa je stavljena pred težak izbor: prihvatiti senke Onmitsukidōa ili nestati. Prihvativši izazov, započela je iscrpljujući trening u tajnom skrovištu, gde su joj granice izdržljivosti, snage i volje neprekidno testirane.

Tokom meseci provedenih u izolaciji, Towa je učila kako da vlada svojim strahovima i postane jedno sa tamom. Trening je uključivao fizičke i mentalne izazove – od preživljavanja u divljini i borbe protiv drugih shinigamija, do usavršavanja tehnika infiltracije, prikrivanja i eliminacije meta. Uz podršku glavnog instruktora i kolega iz odreda, Towa je prevazišla sumnje u sebe, shvativši da se snaga ne meri samo u borbi, već i u sposobnosti da ostane nevidljiva i nepogrešiva u najkritičnijim situacijama.

Konačni test bio je kulminacija njenog treninga: infiltracija u neprijateljski kamp, krađa poverljivog dokumenta i povratak neopaženo. Towa je demonstrirala preciznost, smirenost i snalažljivost, uspevši da savlada prepreke i pokaže da je sposobna da preuzme teret odgovornosti koji dolazi s članstvom u Onmitsukidōu.

Towa zadatak: