Kuchiki - noble household

Plemićka kuća Kuchiki, smeštena u srcu Seireiteija, predstavlja jednu od četiri velike plemićke porodice Društva duša. Ova kuća simbolizuje tradiciju, čast i moć, a njen trenutni vođa, Sōjun Kuchiki, treća glava porodice, posvećen je očuvanju ovog nasleđa.



Porodična rezidencija Kuchiki klana prostire se na ogromnom imanju okruženom visokim kamenim zidinama. Na ulazu se nalazi veličanstvena kapija ukrašena stilizovanim cvetovima trešnje, simbolom klana. Put od ulaza vodi kroz mirisne vrtove, uređene do savršenstva, s jezercima punim koi riba i mostićima koji prelaze preko kristalno čistih potoka.

Centralni deo kuće čine velike dvorane izgrađene u tradicionalnom japanskom stilu, s krovovima prekrivenim tamnim crepom i drvenim panelima ukrašenim složenim rezbarijama. Unutrašnjost je prostrana, sa zidovima od šoji papira koji propuštaju blago svetlo i stvaraju atmosferu mira. Holozi su ukrašeni svitcima s kaligrafijom i slikama predaka porodice, dok svaka prostorija odiše skladom i elegancijom.

Unutar rezidencije nalazi se veličanstvena biblioteka koja sadrži drevne spise i artefakte, uključujući zapise o ranim danima Društva duša. Osim toga, u posebnom krilu kuće čuvaju se porodične relikvije, poput mačeva i oklopa koji su pripadali legendarnim članovima klana.

Kuća Kuchiki nije samo simbol bogatstva i moći, već i uzor moralnog integriteta. Njihova posvećenost dužnosti, časti i zaštiti slabijih čini ih ključnim akterima u očuvanju ravnoteže između plemića i običnih stanovnika Društva duša.

Njihovo ime odjekuje ne samo kroz Seireitei, već i kroz čitav Rokungai, gde je ime Kuchiki sinonim za pravdu i red i zato tradicionalno, vodje ovog klana streme da budu i kapetani 6. odreda Gotei 13.

Byakuya je stajao ispred ogledala u svojim odajama, zadovoljan što je ceremonijalni kimono savršeno prilagođen. Njegov odraz je zračio dostojanstvom i ozbiljnošću koje su bile urezane duboko u njegovo biće, ali u njemu je ipak titrala senka osećanja – očekivanja. Danas nije bio običan dan, čak ni za nekoga poput njega, rođenog da nosi breme tradicije i časti klana Kuchiki.



pomislio je Byakuya.



Svatko u dvorani je osetio trenutak kada su vrata tiho otvorena. Byakuya je zakoračio unutra, njegova prisutnost poput sečenja tišine. U očima prisutnih odrazila se mešavina divljenja i poštovanja, dok je mladi naslednik Kuchiki klana hodao prema čelu dvorane, gde je Sōjun sedeo.

Byakuya je duboko naklonio glavu pred Sōjun Kuchiki-ja, gest koji je odavao poštovanje, ali i suzdržanost.



njegov glas je bio tih, ali oštar poput ivice mača.



Sedeći kraj Sōjun Kuchiki-ja, Byakuya je pustio da mu pogled skrene prema prisutnim gostima. Sajin Komamura je privukao njegovu pažnju, ali nije ga omela prisutnost general-komandanta. Umesto toga, oslonio se na svoj unutrašnji mir, znajući da se očekivanja koja su postavljena pred njega neće tek tako završiti ovom ceremonijom.



razmišljao je Byakuya dok je podizao šolju čaja prema ustima.



Tišina je bila njegov saveznik, dostojanstvo njegovo oružje, a tradicija put kojim je bio odlučan da ide.

Te noći, svečanost u dvorani porodice Kuchiki bila je na vrhuncu. Prostor ispunjen svetlošću lampiona i mirisom cvetova trešnje zračio je elegancijom i uzvišenošću. Byakuya je sedeo pored Sōjuna Kuchikija, njegov izraz nepomičan, a držanje savršeno. Gosti su ga tiho posmatrali, diveći se njegovoj hladnoj smirenosti i neospornoj harizmi. Ovo je bio trenutak njegovog zvaničnog ulaska u porodicu Kuchiki – trenutak koji bi ostao zapisan u analima plemićke istorije.

Ali dok su čaše sakea klizile iz ruke u ruku, a melodija lutnje ispunjavala prostor, nešto je prekinulo sklad te noći. Dubok tutanj dopreo je iz daljine, zidovi su zadrhtali, a gosti su uznemireno pogledali oko sebe.

Vrata dvorane naglo su se otvorila. Stražar je utrčao, zadihan i prebledeo, oči mu široko otvorene od straha.

„Kapetane Kuchiki,“

rekao je, glas mu je drhtao,

„spoljne zidine Seireiteija su pod napadom. Grupa iz Rokungaija pokušava da probije odbranu!“

Tišina je ispunila dvoranu. Svi pogledi prešli su sa stražara na Byakuyu. U tom trenutku, Byakuya je podigao pogled ka Sōjunu, tražeći potvrdu.

Sōjun, iako spolja miran, nije skrivao senku zabrinutosti u očima. Ali pre nego što je mogao išta da kaže, Byakuya je ustao, njegov haori lagano se vijorio, dok je govorio glasom punim hladne odlučnosti:



izjavio je, gledajući svog mentora pravo u oči.



Kratko se naklonio Sōjunu, a zatim prešao pogledom preko okupljenih gostiju.


Njegov glas bio je nepokolebljiv, poput mača spremnog za borbu.

Bez daljeg oklevanja, Byakuya se okrenuo ka stražaru.



Njegov glas bio je oštar, hladan poput zime. Dok je napuštao dvoranu, svi pogledi pratili su njegovu figuru, svesni da su upravo videli oličenje vođe – i ratnika.

Byakuya je napustio dvoranu, njegovi koraci odzvanjali su kroz tihe hodnike. Vetar noći nosio je sa sobom miris baruta i dalekih plamenova. Stražar koji je trčao uz njega pokušavao je da održi tempo.

„Byakuya, situacija eskalira. Napadači iz Rokungaija postavili su barikade blizu istočnih zidova. Organizovani su i odbijaju pregovore,“

rekao je stražar, boreći se sa dahom.

Byakuya nije odgovorio odmah. Njegov pogled bio je usmeren napred, kao da je već analizirao svaki mogući ishod.



rekao je tiho,

Dok su se približavali mestu sukoba, Byakuya je zaustavio stražare.



rekao je hladno.



Stražar je oklevao, ali je klimnuo glavom.

„Razumem, Byakuya.“

Byakuya je nastavio dalje, ulazeći u senke Rokungaija. Njegova prisutnost bila je poput vetra – tih, ali neizbežan. Zvuci borbe postajali su sve glasniji, ali on nije usporavao.

Napokon, stigao je do neprijateljske barikade. Plamen baklji osvetljavao je lica napadača, koja su se iskrivljavala od gneva i straha. Njegova pojava izazvala je tišinu, kao da je sam vazduh zastao.



upitao je Byakuya hladno, njegov glas probijao je tišinu poput oštrog mača.

Napadači su se povukli unazad, ali jedan muškarac, visok i širokih ramena, izašao je iz senke.

„Ti mora da si Byakuya Kuchiki,“

rekao je s osmehom koji nije skrivao prezir.

„Došao si da nas kazniš?“

Byakuya ga je pogledao bez emocija.



rekao je, držeći ruku blizu drške mača.

„Napad na Seireitei nije čin očajnika. Ovo je organizovano.“



ponovio je Byakuya, cereći se.

„Ti, plemiću, znaš samo za svoju moć i privilegije. Mi smo ovde jer nam nije ostalo ništa.“



uitao je Byakuya tiho. Njegov pogled postao je oštar.

Byakuya je prišao korak bliže, njegov pogled probijao je kroz vođu pobunjenika.



rekao je hladno.



„Izabrali smo jedini put koji nam je preostao,“


odgovorio je vođa, gledajući ga pravo u oči.

„Ti ne razumeš kako je to živeti na marginama, bez nade.“

Byakuyine oči su se suzile.

Byakuya je napravio korak napred, a njegov reiatsu se lagano podigao, pritisak šireći se po prostoru.


rekao je, njegov glas bio je poput hladnog čelika.



„Nećemo se povući!“

uzviknuo je vođa, stežući svoje oružje.

„Ovo je naša jedina šansa!


Byakuyine oči su se suzile.

Vođa je zategao ruku na svom oružju, a njegovi ljudi zauzeli su položaje. Napetost je dostigla vrhunac dok su gledali u Kuchikija, čija je smirenost bila zastrašujuća.

„Ako mislite da ste nepobedivi,“

rekao je vođa,

„onda dokažite svoju snagu. Mi se nećemo povući.“

Byakuya je zatvorio oči na trenutak, gotovo kao da je izgovarao tihu molitvu. Kada ih je otvorio, njegov pogled bio je hladan i odlučan.


Latice trešnje počele su da lelujaju oko njega, svetlucajući pod mesečinom. Napadači su se povukli unazad, shvatajući da su suočeni s pravim borcem.

rekao je Byakuya, njegov glas bio je poput groma u noći.



Vođa se nije pomerio.

„Ako ćemo umreti, neka to bude s razlogom!“

povikao je, dižući svoje oružje visoko.

Byakuya nije odgovorio. Njegova reiatsu eksplodirala je, latice trešnje potpuno su ispunile prostor. Svetlost meseca obasjavala je njihovu smrtničku lepotu.

Dok je stajao pred grupom napadača, Byakuya je bio nepokretan poput statue. Napadači su zauzeli borbeni položaj, ali njihova kolebanja bila su očigledna.

Latice trešnje, oko Byakuye, lebdele su u savršenom poretku.



rekao je hladno.

Napetost je bila toliko gusta da je mogla da se seče nožem. Trenutak pre nego što je borba počela, noć je za trenutak utihnula, dok se sudbina Rokungaija i Seireiteija prelamala pred kapetanom Kuchikijem. Tu se priča završava – borba je neizbežna.